Стеван Стојановић Мокрањац рођен је 9. јануара 1856. године у Неготину. Композитор, диригент и педагог, захваљујући широком подручју деловања, многоструко је значајна личност у културном животу Србије и један је од српских националних симбола.
Прве контакте са музиком остварио је у породичном кругу у којем се неговала народна песма и у родном месту где је певао у црквеном хору. Касније, као гимназијалац у Београду, имао је повремено наставу виолине и певања, а 1873. године постао је члан хора Београдског певачког друштва. Иако га је музика највише привлачила, уписао је Филозофски факултет природно- математичког одсека на Универзитету у Београду. Године 1879. Београдско певачко друштво га шаље у Минхен где студира хармонију (E. Сакс) и композицију (Ј. Рајнбергер). Студије које је потом финансирало Министарство просвете морао је да прекине 1883. године због недостатка средстава и да се врати у Србију. Од 1883 -1884. године био је диригент певачког друштва Корнелије са којим изводи своју Прву руковет. Студије наставља 1884 – 1885. године у Риму (A. Паризоти) и завршава 1885 - 1887. године на Конзерваторијуму у Лајпцигу (С. Јадасон, К. Рајнеке - теоретски предмети, A. Бродски - дириговање). По повратку у Србију, исте године постаје диригент Београдског певачког друштва за које је претежно везана његова даља делатност. Под његовим руководством Друштво доживљава велики уметнички успон, излази изван тадашњих државних граница Србије и стиче углед на многим концертима широм Европе.
Захваљујући изузетно креативном духу и способностима за организацију, Мокрањчева друштвена и уметничка активност протезала се на многа поља. Године 1889. основао је гудачки квартет у коме је свирао прву виолину и са којим је на концертима изводио низ композиција стандардне класичне литературе. Мокрањац је иницијатор и покретач Савеза певачких друштава (1903), а учествује и у оснивању Удружења српских музичара (1907). Активан педагог, био је наставник музике у Првој београдској гимназији и наставник појања у Богословији, али је најзначајнија његова улога (уз Цветка Манојловића и Станислава Биничког) у оснивању Српске музичке школе (данас Музичка школа Мокрањац у Београду) која је, након готово полувековне тежње, установљена 1899. године под окриљем Београдског певачког друштва. У овој најстаријој српској музичко- педагошкој установи, која је представљала круну Мокрањчевог неуморног рада на ширењу и популаризацији музике, био је професор теоријских предмета и директор до 1914. године. Године 1906. изабран је за дописног члана Српске краљевске академије (данас Српска академија наука и уметности), а 1911. године за дописног члана Француске академије уметности.
Због болести, Мокрањац је од 1912. године постепено напуштао дужност хоровође Београдског певачког друштва. Умро је у Скопљу у ноћи између 29. и 30. септембра 1914. године, где се са породицом склонио када је избио Први светски рат.